Bolnički Don Quiote

Nigde na svetu padanje u bolničku postelju nije ugodno, ali u Srbiji, Beogradu, to istovremeno predstavlja i pad u ruke najopasnije, najgnusnije ale- belomantilaške mafije. Metodi kojima se oni koriste nisu znatno uznapredovali od onih koji su primenjivani u nacističkim konc logorima.
Takva jedna ukleta avlija je i Prva hirurška klinika, a naročito je po zlu poznato Drugo odeljenje. Sestre su namrštene, preventivno namrgođene, valjda da bi stavile do znanja da ni na kakva pitanja nećete dobiti odgovor, i da, naravno, niko ništa ne zna o vašem slučaju. Na ovom odeljenjenju pacijenti leže danima, a lekara vide samo u prolazu. Zakazane intervencije se bez ikakvog razloga otkazuju, gl. sestra nema vremena da sa vama ,,raspreda'' (što joj je omiljeni izgovor i generalni odgovor na svako pitanje koje joj se ne dopadne).
Za to vreme bolest ne miruje. Stanje se vidno pogoršava, pacijent kopni, familija je očajna. Upravo je to trenutak koji ovaj nesoj željno čeka - zna da će porodica i prijatelji uzajmiti, uzeti kredit, učiniti sve -samo da spasu život dragoj im osobi. Neverovatno je dokle njihova perverzna gramzivost ide. (Hipokrat? Ko to beše..?). Ovo je svojevrstan reket, na koji ljudi prepušteni na milost ovim nemoralnim stvorovima moraju pristati, ukoliko žele da izvuku živu glavu. Zna se i da tarifa ide do 80% cene koja bi se za taj zahvat platila u nekoj od boljih privatnih klinika. Postavlja se pitanje: zašto ne otići odmah u privatnu kliniku i završiti posao bez ove torture. Tu je kvaka- da se u tim klinikama ne umire od operacije vena, čukljeva, katarakte...sigurno da bi ljudi masovno odlazili upravo u privatne klinike, ali ovako - čik zagrizi ako smeš.
Još jedno treba raščistiti: u zemlji nam Srbiji postoje: privatne klinike (bolnice, ambulante), i tzv. državne klinike (bolnice, ambulante). E pa nije. Privatne postoje, nesporno. I postoje uzurpirane, okupirane, de facto privatne, a de jure državne klinike, na kojima je svaki dr više od vlasnika, lokalni dominus et deus. Naravno, sa bogovskom tarifom.
Zlosrećni, kukavni bolesnici leže po zagušljivim sobama, dok im infuzije uključuju sestre koje zvižduću, sa sve sluškama u ušima. Ne može se čuti ni:,,Dobar dan.'' (O: ,,Kako ste'', ne smem ni da maštam). Skener se nekako uvek pokvari kad je vaš termin, analize nisu gotove danima,...- dok bolest galopirajući cedi i poslednju snagu iz već jedva živih pacijenata. Sve dok vam se ne upali lampica u glavi- daj pare. ...naravno, niko vam otvoreno ne kaže da treba platiti, ni kome, ni koliko. Nećete pogrešiti ako se rukovodite onim da riba smrdi od glave. Od tog trenutka, ako su, naravno, apetiti zadovoljeni, sve kreće i radi kao podmazano. (naravno, podmazali ste, zar ne?). Ako pride dodate još par čašćavanja, velike su vam šanse da ćete vašeg dragog brata, sestru, ili dete, uspeti da izvedete žive iz ove svojevrsne doline jecaja.