Requiem za Vasar - 12 December 2009 at 21:28

Slavni Novogodišnji vašar je postao čisto razočaranje. Ni nalik ONOM vašaru, ni tračka one karnevalske atmosfere, ni zračak veselja. Depresivno, sivo, oskudno. Da mi je da znam ko je birao izlagače. Treba ga obesiti na sred Terazija, jer mrzi sajam, a posetioce prezire.
Jedina svetla tačka i novina su muzejske postavke, i to stvarno vredi videti. Iako se Prirodnjački muzej nije pretrgao sa onom jednom glavom mamuta - moglo je to mnogo izdašnije, bar oni imaju šta da pokažu, ispunili bi sami celu jednu halu. Muzej vazduhoplovstva je izložio prvu letelicu u Kraljevini SHS, neke male jedrilice, prva pilotska sedšta (odakle je bilo nemoguce oterati silnu dečurliju, koja je naprečac rešila da ,,uči za pilota”.
Videli smo prve kamere a la Đenka, fotoaparate i video projektore veličine omanjeg ormara…
Titov vozni park, Rols I Mercedesi, sijaju poput ogledala. ,,Vidi, mama, imaju I zavese!” Šapuće moje dete sa nevericom I strahopoštovanjem. I neće da se odvoji od Rolsa, jer ,,najvise sija”.
,,Jel’ čaroban?,” pita.
Malo dalje je postavka Etnografskog muzeja. Tradicionalne nošnje, vezene rukavice, vuneni jeleci, lepi, šareni prsluci, od najmanjih, ,,bebećih”, do onih ozbiljnih boja, radjenih za nekog deliju ili hajdučkog harambašu.
Izložen je I starinski kožuh koji čuva od promaje, reume, a ako se obuče izvrnut onda I od uroka; dok je na zidu uramljena stajala priča o nastanku, poreklu i značaju kožuha u srpskom narodu. To mi se jako dopalo.
Sledeći deo zauzela je Srpska škola s pocetka XXv. Učitelj obučen po ondašnjoj modi, sa sve šibom, onda starinska tabla, a umesto zelenih, svima dobro znanih klupa, djaci su sedeli u lepim, drvenim starinskim skamijama. Jedan je sedeo u magarećoj klupi (to je ona iza poslednje, okrenuta licem ka ćošku).
Na zidu su pobrojane školske kazne:
klečanje na kukuruzu, na pasulju, 10 udaraca prutom po dlanu, I najbolnija: klečanje na slomljenim ljuskama oraha. Od samog čitanja kolena me probodose; mogu da zamislim kako je tek bilo sirotim đacima…
Na crno belim fotografijama predstavljene su školske uniforme s početka XXv, i neke sam prepoznala sa starih dedinih slika.
To je jedina svetla tačka Novogodišnjeg vašara.
Hala jedan nikad nije bila bučnija i nikad praznija. Većina,,strava zabavnih” zanimacija ,,najvećeg zabavnog parka na Balkanu” (??? ) vrti se u prazno. Setila sam se kako je bilo nekada, kad sam sa roditeljima dolazila, na sajamskim ,,ulicama” se nije moglo mimoići sa ljudima, a smeh je odzvanjao na sve strane.
Mozda je zato ove godine muzika (ovo uslovno) pre - pre, pre glasna, da se prostor ispuni bukom, i tako stvori iluzija da se tu neko odlično provodi i zabavlja. Decibeli I basovi kao maska koja ispod koje viišti očaj.
Dete me vuče za rukav, užasnuto pritisnuvši uši: ,,Mamaaaa! Ne čujem ništaaaa. Hajdemo odavdeee.” Čitam joj sa usana, jer ni ja nju ne čujem.
I to je bilo sve. Na štandovima se prodaje uglavnom pirotehnika , koje ima toliko da verujem da se bar četvrtina populacije bavi pre(prodajom) iste. Hala I me je neobično podsetila na Čaušeskuove poluprazne radnje sa nekvalitetnom robom koju kupuje samo ko mora.
Flasica vode od 0,33 kosta 55 din. Vožnja je 150 din. (šta je čovek! a zaklela bih se i da su vožnje kraće nego ranije). Toalet ne deluje prljavo, ali jako zaudara.
Šećerna vuna je predozirana bojom, pa ispušta drečave ljubičaste, crvene I žute tragove gde ,,dohvati”....
...Od detinjstva mi je ostalo uverenje da je Novogodišnji vašar nešto veliko, nešto posebno…takvog sam ga pamtila, I takav mi je nedostajao svake zime. Ali ovo nije TO.
Moj odlazak na Ovogodišnji Novogodišnji podseća na susret starih ljubavnika; nije to ono što pamtim, ono što volim, što mi nedostaje…Ne. A I Sajam bi, da može, verovatno imao primedbu na moj račun: ,,Nisi ni ti ista… mnogo si videla, teško te je zadovoljiti.” Valjda je to život.
U svakom slučaju, tu knjigu sam zatvorila.