,,Ne raumem? Oh, molim Vas, pa šta se dešava?'', više nisam znala šta da radim sa uplakanim diplomatom. Pogledao me je očima napuštenog deteta. ,,Ja, u stvari, nikada nisam želeo da postanem diplomata. Niti sam želeo da idem bilo gde od kuće.'', stidljivo brišući oči nadlanicom, tihim, šaputavim glasom počeo je ispovest.,,Školovanje je jako skupo. Moji roditelji su se dugo odricali da bih ja postao ,,neko''. Ne mogu da ih izneverim. Razumete?'' Upitno me pogleda.
,,Da, svakako'', osmehnuh mu se. ,,To je manje više isto svugde.'' Lagano mu dodirnuh nadlakticu, ,,Ali, zašto ne objasnite roditeljima da ste, prosto, nesrećni, i da želite da živite u Egiptu? Svaki roditelj želi da mu dete bude srećno. I blizu.''
Namignula sam.,,Ne. Ne razumete.'' Šta sad ne razumem? Izgleda da tu ima još nečega...Gorko se osmehujući, upitao me je:,,Šta mislite, ko su moji roditelji? Čime se bavi moj otac?''
Zbunjeno odmerih sagovornika- Simpatičan tridesetogodišnjak, maslinaste kože, belih zuba, izuzetno elegantan, i -iznenađujuće za Arapina- vitak.
Uzvrpoljila sam se :,,Ne znam...da pogađam- učitelji? Lekari? Trgovci? '' Ne. Ništa od navedenog''. Egipćanin se tužno osmehnu: ,,Kamilar''. Šta?! Kamilarev sin! Kako je moguće?! Tada sm shvatila. Za njegove roditelje to je bio ogroman statusni skok. Takve stvari se ne smeju izgubiti, po cenu života.,,Da, to je velika čast za njih, sigurno.'' ,,Svakako. Njima čast, meni patnja''. Težak, parajući uzdah.
,,Otac je postao poštovan i cenjen, jer imati sina u diplomatiji nije mala stvar''. Prošao je rukom kroz kosu.,,Ako napustim diplomatiju, govoriće se kako nisam bio sposoban za službu, da kamilarev sin ne može dalje od kamile. ...Očev ugled će odmah opasti. A zavidni ljudi samo to i čekaju...'' Teška dilema, zaista. Treba izabrati između osećenja dužnosti prema roditelju i vlastite (ne)sreće.
Za trenutak smo zaćutali. Gledala sam ga u oči, u neprilici, ne znajući šta da mu kažem. Crne, pametne i duboke. Oči osećajne osobe. Ko kaže da ne postoje crne oči, ne govori istinu- ovo su bila dva prava crna bezdana. Možda kupine.Svejedno, ma šta rekla ili učinila, ne mogu mu pomoći. ,,Rešićete vi to sami, sigurna sam. Verovatno možete da nastavite rad u istom Ministarstvu, ali u zemlji.'', rekoh, pružajući mu ruku.
Odsutno me je pogledao:,,Možda ste u pravu. Da li biste popili kafu ?''Šta je ovo danas? ,,Ne, nemam vremena, hvala Vam.'' uzdahnuh ,,Već sam se predugo zadržala''.
Razočaran pogled pao mi je kao prekor....Oči napuštenog deteta.
,,Srećno!'', mahnula sam mu.
Dok sam grabila napred , čula sam njegov glas :,, Znate gde je ambasada? U Andre Nikolica!!! Dođite kad god imate vremena!Bilo bi mi drago! Zovem se A.....!!!''
Još uvek noseći zvuk njegovog imena i glas u uhu, mahnula sam mu poslednji put, i nastavila svoju odiseju ka štandu Tajlanda.
Нема коментара:
Постави коментар