Ja

Kad sam se, pre par godina, vratila u Srbiju, tačnije u ono što je od Srbije ostalo, znala sam da neće biti ni malo lako početi život od nule, na nekom novom - starom mestu, gde se sve promenilo, a istovremeno ostalo isto. 

Dok sam prikupljala papire, rasute kao moje godine na sve četiri strane sveta, gajila sam izvesnu nadu da ću, napokon, naći neki osunčani uglić Srbije za sebe. 

Prvi i osnovni uslov za kakav takav život je zaposlenje. Navikloj na "svoj dinar" to mi je postala preokupacija - da se ugnezdim negde, da radim nešto smisleno i korisno. Nešto gde će sve ono što mogu, znam i umem  biti dobrodošlo.

Međutim... Tada sam saznala za kovanicu Overquolified. To je slučaj kad ste previše... obrazovani, profesionalno osposobljeni,  iskusni, previše dobro vladate stranim jezicima, predobro poznajete diplomatski protokol, istoriju...šta god. Uglavnom štrčite. Remetite opštu uravnilovku vladavine mediokriteta.  

A to se ne sme! 

Sanjar kakav sam, puna optimizma, nastavila sam sa osmehom da kidišem na kojekakve vetrenjače.  Pamitim kada me je na "intervjuu" dočekao direktor jednog javnog preduzeća, koga je teško zaboraviti. Čovek je u tri rečenice napravio 9 grešaka u padežima; to su bile tri ludačke sintaksičke tvorevine u kojima se nije znalo osnovno: Ko? šta? Koga čega?...itd. Pri tom, navedeni gospodin je stranački visoko pozicioniran u ovom gradu. 

Posle još nekoliko sličnih apsurdnih susreta ( scena: gradska kuća, gradski sekretari za npr. urbanizam, ili saobraćaj, kulturu, uopšte nisu žitelji ovog grada, ili HR menadžeri - moj deda kaže da se to nekad zvalo "kadrovik"- koji su završili tri razreda čuvene Grafičke ili Tekstilne škole, itd), prosvetilo me je otkriće da je za nov početak neophodno biti član neke stranke. 

Bravo! Prvo se zapošljavaju partijski ljudi, za ostale šta preostane. Hajd' dobro...

Odem sa drugaricom, učlani me ona u stranku, i ...ništa. Predsednik MO me zove da razgovaramo o tome kako vidim sebe u partiji. ?  Besmislenije pitanje nisam čula.  U redu, dogovorimo vreme, u prostorijama stranke. 

Nisam tako zamišljala učlanjenje. Otpalo je i pre nego što je počelo.

Sve dok jednog dana ne osvanuše inicijative da se zaposle osobe sa invaliditetom. Na sve strane pozivani su poslodavci da zaposle takve osobe. Otišla sam na intervju, gde mi je rečeno da im odgovaram, ali da oni, eto zapošljavaju osobe sa invaliditetom, jer one donose poreske olakšice. Drugim rečima - vidim suvše dobro, govorim suviše tečno, hodam catwalk i po najdebljem ledu, pišem i levom i desnom rukom.... (to je svima čudno! Bivši muž mi je govorio da, ako sve propadne, uvek mogu da se zaposlim u cirkusu).

Ne, nisam naprasno postala hroma, niti sam nabacila beli štap i naočare. Tako da je i to otpalo, jer ni u tu kategoriju ne spadam.

U međuvremenu je utihnula i kampanja za zapošljavanje invalida. Optimizam me je zaškakljao da krenem u potragu za poslom. Da radim bilo šta. Samo da nešto radim. Da ne sedim uzalud i čekam, da mi prolaze dani do penzije, dani koje je nemoguće upamtiti ni razlikovati jedan od drugog.

Otišla sam u renomiranu turističku agenciju koju odlikuju odlična organizacija i užasno visoke cene. Pomislila sam, s obzirom na moje poznavanje istorije mediteranskih zemalja, istorije umetnosti, arheologije, pa i biblijske i arheologije  Bliskog istoka, da će me makar kontaktirati za nekakav probni rad, ili za spoljnog saradnika. Bilo šta.

Međutim, mlada dama je, uzevši moj CV, izvila obrvu, ispod oka me odmerivši od glave do pete (avaj! od Versace cipelica do Ray Ban naočara).  Usiljeno se, stisnutih usana, osmehnula, procedila nešto poput "Hvala" , i, ne sačekavši ni da zatvorim vrata za sobom, moj CV sručila u roze plastičnu kantu ispod stola. Nikad se nijedna osoba nije tako srozala preda monom, i nikada mi nije bilo neprijatnije nego tada, jer sam prisustvovala nečemu najmizernijem i najbednijem, za šta ne mogu da nađem pravu reč. Šta li je, zaboga, mislila ta dama? Da će tim činom obrisati moja znanja, obrazovanje, iskustvo? Nije mi čak ni poljuljala samopouzdanje. Samo mi je ostalo malo gorčine koja je verovatno normalan pratilac susreta sa mizernim.

.... Elem, opet je proleće i sunce sve lepše sija - ali izgleda da i ono zakida, nikako da me ugreje kako treba,- kad ono... na Studiju B, smeškajući se ispred poklonjenih im kontejnerskih stanova,  Romi se žale na diskriminaciju pri zapošljavanju. Okupljeni oko TV ekipe, svi u glas, traže, ako sam dobro razumela, "pristojna" radna mesta.

Valjda imaju kvalifikacije, pomislih. Sačekaću da se ugroženi Romi zaposle, možda ostane nešto i za mene.

U međuvremenu učim peti jezik, na jesen možda ponovo postanem student, ovaj put književnosti ili Biblijske arheologije. Tu se još lomim.